Odricanje...
Jesu me pitali, ali ni sama ne znam koliko danas ljudi uopšte znaju o reči odricanje bilo šta... Naravno, pod time ne podrazumevam da mi se objasni bukvalno značenje reči. Nekako mi se čini da je to ranije postojalo mnogo više, a da su moja generacija, i pet generacija gore-dole odrastale upletene u kovitlac nepoznanice, jer nisu imale svoje prave zvezde vodilje. Sada bi mi neko rekao da se istorija ponavlja i da svi nekako živimo jedan jednoličan život koji često uzliči na puko preživljavanje, ali ne bih se složila, zato što znam da su moji roditelji bili odgajani pod određenim postulatima koji su bili kao članovi davno usvojenog zakona za koji nema izmene, niti dopune. O precima bi bilo već neukusno pričati, jer ne bih znala ni koje reči da upotrebim za tu neiskvarenost, čistotu i ljupkost porodičnih, kolektivnih i međuljudskih odnosa. U najmanju ruku bih morala da ustanem pred tim belim vilajetom strogo oivičenih paradigmi.
No, vi se sada pitate gde je tu odricanje? Ovaj uvod je morao da bude napravljen upravo iz razloga što većina ljudi ne zna ili bolje rečeno, ne zanima ih da se odreknu bilo čega, odnosno da žrtvuju bilo šta zbo nekoga. Jer, zašto bi? Bilo bi pitanje upućeno vama... Čak i kada biste argumentovano branili ono do čega vam je stalo, ne biste naišli na razumevanje ljudi čiji su mozgovi isprani nekim jeftinim i siromašnim pripovedanjima koji su tuplji o tupog ugla. Odatle, niste kadri ni da pomenete odricanje. Jer, ljudi su postali horde neandertalaca koji sebično hodaju kroz život, pa eto, ipak se istorija ponavlja, od prvobitne ljudske zajednice. Da, duboko se izvinjavam neandertalcima, oni su se ipak držali zajedno. I tako, srećete svoje komšije, rođake, prijatelje koji žive u zabludi, ali vas to ne zanima, u fazonu „crkla komšiji krava“. Ne, nije to zbog toga što vi ne želite da se mešate u njihov stil života, način poimanja stvari ili percepciju, već i vi koji iole razmišljate o tome zašto je to tako, gubite interesovanje, jer znate da ćete unapred izgubiti bitku koju niste ni otpočeli, pokošeni strogim sujetama bezličnih ljudi iz kojih progovara njihov „alter ego“.
Dakle, nova, moderna, savremena definicija odricanja bi bila sledeća: odricanje je nepravedno potcenjena kategorija konstruisana od strane mediokriteta koji obavezno sede u foteljama Vlade, ministarstava, javnih preduzeća, državnih službi i svesno se bave prosjačenjem u vidu zanata, tako što od vas traže da podržite to što rade i na taj način vam ispiraju mozak, oduzimaju lični integritet, atakaju na zdravu svest i opsedaju mesto boravka (putem ekonomske propagande, dnevnih novina, društvenih mreža...) Kada vam sve to oduzmu, postanete sebični, agresivni, nervozni, jer jedino što vam je ostalo je goli život sa kojim ne znate šta ćete, a ne možete da ga se odreknete. Zato je odricanje postalo posesivna ideologija „foteljaša“ koji brinu isključivo i samo za svoje parče kolača. Za vas, njih je briga, vi ste potrošna roba, ovca više za šišanje. Pa, nastavite da kličete na raznoraznim paradama organizovanim od strane anarhičnih ljudi kojima je samo do halabuke, medijskog prostora i mase vas koji ih podržavate kao marva pred klanje.